Svi kreativni ljudi širom svijeta imaju jednu zajedničku osobinu, a to je da stvaraju. Stvaraju čak i kada ih život navodi na druge stvari, stvaraju zato što ih potreba za stvaranjem tjera da ne odustanu već istraju uprkos svim preprekama.

Jedan takva osoba je i naš današnji sagovornik, Lela Filipovski, koja je svoju ljubav prema keramici uspjela da nosi sa sobom gdje god je živjela.

Draga Lelo, reci nam nešto o sebi i kako si se počela baviti keramikom?

Kao što to obično biva, u životu se najlepše stvari dešavaju slučajno, ili mi bar verujemo da su slučajne. Pored toga što sam, kao uostalom i sva deca, uvek uživala da crtam, da se igram plastelinom, šijem svojim lutkama haljine, što sam u školi pored drugih predmeta obožavala likovno, kada je došlo do donošenja velike odluke čime ću se u svetu odraslih baviti, nisam sebi ni dozvolila da pomislim da bi to mogla biti umetnost. Sve u ritmu pesme :pekar, lekar, apotekar……Bile su to mnogo drugačije godine od ovih današnjih, (na kraju krajeva mi ipak govorimo o prošlom veku 😊), mnogi su vidici bili uski, mnogi zatvoreni, putevi ograničeni….ali je opet to bila naša, jedna jedina najlepša mladost i mi smo je živeli kako smo najbolje umeli. A umeli smo da maštamo, da verujemo da pravi život tek treba da se desi, umeli smo da lutamo. I opet, sasvim slučajno,  gotovo u samom centru grada otkrivam neobično dvorište sa visokim, iskrivljenim i od mahovine pozelenelim tarabama kroz koje može da se viri u dvorište, a unutra se mogla videti ogromna hrpa zemlje na sredini, i vrata od grnčarske radionice koja su ponekad bila otvorena pa su se mogli videti poređani predmeti na stalaži za sušenje. Sve mi je to, iz nekog nepoznatog razloga, izgledalo jako privlačno. U jednom trenutku sam sasvim bila rešena da uđem i pitam mogu li da dođem u radionicu da pomažem i usput učim. Kad sam tu svoju odluku poverila mom tadašnjem dečku (kasnije suprugu) počeo je da  se smeje i šali na moj račun: kako je sigurno prava stvar za mene da završim u blatu. Naravno, nije on bio taj koji me je pokolebao u mojoj odluci, nego sam i sama shvatila da ne bih imala vremena za tako nešto zbog studija i ispita (studirala sam Prava) i odustala sam od ideje. Prošlo je nekoliko godina, mi smo se uzeli, rodila se naša ćerka, došle su nesrećne devedesete … Jednom prilikom smo ja i moj suprug nešto raspravljali na temu šta je bilo i šta nije bilo i šta je moglo da bude…..znate takve rasprave presipanja iz šupljeg u prazno, ali ste mladi i jako je važno da u dvoboju rečima pobeđujete, kada sam ja, iz rukava sasvim neočekivano izvukla argument protiv kojeg nije imao nikakvo oružje: da nije bilo tebe da me zavitlavaš, ja bih danas bila grnčar (sve u skladu sa pričom ”Sve sve ali zanat”), ali nisam i to sve zbog tebe! Moj trijumfalni trenutak se tu završio, ali, posle samo nekoliko dana, on se vraća kući sa novinama u džepu, (da tada su se još kupovale dnevne i nedeljine novine i tako su se uglavnom saznavale vesti), u  novinama podvučen oglas tadašnje neke kulturno-prosvetne-zajednice ili već nečeg sličnog za novootvoreni program saradnje sa malom privredom, a na spisku ponuđenih opcija nalazi se keramičarska radionica. I tako je sve počelo. Učenje i praktična primena u isto vreme, a onda se nastavlja put stalnog učenja (što u formalnim obrazovnim institucijama, što kroz sopstveni rad), prvo kod nas, pa onda u Švedskoj, gde smo se preselili početkom ovog veka (nisam mogla a da ne iskoristim ovu frazu tako je i otrcana i pompezna u isto vreme😊), a onda i u Kanadi gde smo posle izvesnog vremena završila i gde sada živimo.

Šta te u glini i keramici najviše privlači?

Teško je reći šta me najviše privlači. Možda činjenica da imati glinu u rukama, jako liči na vreme kad smo bili deca i pravili kolačiće od blata, to što je dozvoljeno imati prljave ruke, i odeću i čak možda ponekad slučajno pojesti i malo gline koja se nekim čudom našla na usnama. Možda činjenica da su u svakom komadu gline čestice stare milione godina, a da su opet tu sada u mojoj ruci. Činjenica da se u celom procesu vekovima ništa suštinski nije promenilo: komad oblikovane gline i vatra koja ga pretvara u nešto jako postojano, tvrdo, upotrebljivo. Činjenica da se možda na neki način osećam povezano sa prapretkom koji je utvrdio da se komad gline slučajno bačen u vatru pretvara u nešto sasvim drugo, nešto tvrdo i postojano.  Možda čak i obična činjenica što je, uprkos svim modernim materijalima koji nas okružuju, glina još uvek jako uzbudljiva i još mnogo toga tu može da se otkrije. 

Ima li nešto što ti je, možda, i teža strana ovog posla?

Teža strana posla (sve drugačije zvuči kada se upotrebi reč POSAO), je svakako komercijalna strana celog procesa, sve ono što ostane kada se isključi lično zadovoljstvo stvaranja nečeg novog, sve ono što je vezano za  monetarnu stranu, marketing i sl. Mada ovde može takođe da se govori i o tome što je sam proces obrade gline fizički jako zahtevan, i zato, uostalom, kroz istoriju uglavnom i gotovo isključivo imamo muškarce koji se bave grnčarijom. Grnčarija je muški posao jer su potrebni jaki mišići da bi se glina iskopala sa nalazišta, dovukla do mesta, očistila od nečistoće i pripremila za rad. Potrebni su jaki mišići da bi se napravili predmeti od gline, da bi se nabavilo dovoljno drva ili nekog drugog goriva, da bi se izdržalo višednevno pečenje, da bi se napravila peć. Stvari su se, istina, mnogo promenile po ovom pitanju u poslednjih 50-70 godina, (ja danas preskačem ceo proces pronalaženja i pripreme moje gline,. jednostavno odem i kupim već pripremljenu i formulisanu glinu, za pečenje mojih predmeta koristim električnu energiju) što je omogućilo ženama da ravnopravno stupe na scenu izrade keramike sa muškarcima i danas nas čak, možda, ima i u većini. Ali, čak i uz svu modernizaciju procesa, raditi sa glinom je još uvek fizički naporno, (npr. : glina se kupuje u kutijama od po 20kg ) i to ostaje kao jedna od glavnih karakteristika ovog materijala.

Šta te inspiriše i motiviše da stvaraš?

Još jedno vrlo kompleksno pitanje, mada se može najjednostavnije reći da je inspiracija jednako svuda oko nas a i u nama.  Svi nosimo u sebi sećanja na jedno vreme koje je prošlo, na mirise, ukuse, boje, na predmete koji su nas okruživali (npr. plave ili crvene šerpe sa belim tufnama, ili bele lončiće sa plavom crtom i slikom: pozdrav iz…..), i to je više nego dovoljno za inspiraciju, naročito nama koji smo napustili mesta u kojima smo se rodili i rasli.  Da ne pričamo o prirodi koja nas okružuje, o stalnoj lepoti koja je tu pred nama i koja se menja pred našim očima, o lepoti linije, boje i svetlosti koju nam nudi u svoj svojoj teatralnosti. Meni su sve ove stvari više nego dovoljne za inspiraciju, a onda je lako spustiti sve na papir u skicu, sa skice u predmet. 

Šta je potrebno da bi se počelo baviti keramikom, npr. nekoga ko ima interesovanje ali ne zna odakle da krene?

Za razliku od recimo slikanja (bilo koje tehnike) gde su vam samo potrebne boje, platno i četkice koje možete poneti sa sobom bilo gde i slikati takođe bilo gde, za rad sa glinom je potrebno imati nekoliko neophodnih stvari. Pre svega prostor u kome se može raditi, određeni alati (jedan od najvažnijih je grnčarski točak), i ono što je najvažnije da bi se zaokružio celi proces izrade, neka vrsta peći za pečenje keramike, može to da bude ili električna peć, ili na gas, na drva i sl. Zbog svega ovoga, keramika jeste skupa aktivnost, i potrebna su određena ulaganja da bi se napravio valjan studio. Zato je možda najbezbolnija varijanta za početnike da se pridruže nekom centru za umetnost ili samostalnoj zanatskoj radionici koja već ima sve što je potrebno da se upoznaju sa procesom izrade, a da onda kasnije korak po korak dođu i do svog studija. Kompletiranje sopstvenog studija je već neka posebna priča u kojoj ne manjka ni smeha, a ni suza, ni uspona i padova, ni razočarenja i uspeha 😊. 

Živiš i radiš u inostranstvu, šta bi preporučila onima koji se možda interesuju za keramiku ali još nemaju smelosti da krenu ovim stopama, u našim krajevima?

Naši krajevi imaju bogatu tradiciju izrade upotrebnih predmeta od gline i tu bi tradiciju trebalo sačuvati. Određeni krajevi imaju svoje specifične pristupe izradi (npr. mešanje gline i kamena) i to je nešto što treba još bolje istražiti i usvojiti. Sa današnjim modernim sredstvima komunikacije i socijalnim medijima zaista nije problem saznati o bilo čemu što nas interesuje, a to uključuje i keramiku, i baš je to još jedan od razloga što možda nema neke bitne razlike gde god da ste u svetu. Važno je samo imati svoju “bazu”, osloniti se na tradiciju svoga kraja kao osnovni oblik, a onda uplivati u svetske keramičarske vode bez nekog posebnog straha i ustručavanja od velikih svetskih trendova u dizajnu i umetnosti .

Tvoju prvu šolju sam kupila na jednom od “Studio Tours” koji su jako popularni u Ontariju ali i Kanadi. Da li misliš da tako nešto može i treba da se organizuje i u državama bivše Jugoslavije? Koliko tako nešto može da pokrene kreativnost i poboljša uslove u kojima umjetnici rade?

Takozvane “Studio tours ” u Kanadi imaju dugu tradiciju i jako su posećene, a nastale su iz potrebe da se preskoči posrednik između onoga ko izrađuje umetničke predmete i onoga ko ih kupuje tj. kome su u krajnjem slučaju i namenjeni. Osim što ovakva varijanta ima pre svega finansijske efekte (ne morate da plaćate posrednika koji ponekad ume da uzme i polovinu od plaćene vrednosti), ona takođe približava ove dve strane koje su razdvojene u postupku klasične kupovine. Vrlo je važno videti u kakvoj sredini umetnik radi i stvara, videti gde su izvori inspiracije, važno je videti kako predmet nastaje, važno je da ove dve strane međusobno komuniciraju na ljudskoj osnovi jer je na kraju krajeva priča zaokružena tek kad unikatni predmet ili umetničko delo pronađe svoje mesto, započne sopstveni “život”. Svaki unikatni predmet uvek sa sobom nosi i određenu priču i ovakva okupljanja upravo služe da bi se ove priče ispričale ili razmenile. 

Ne vidim ni jedan razlog zašto ovakav model ne bi mogao da funkcioniše i na prostorima bivše Jugoslavije. Princip je vrlo jednostavan: određeni broj umetnika iz različitih disciplina, a iz istog mesta ili regiona se dogovori da u dogovorene dane otvori svoje privatne studije za posetioce. Važno je samo da komunikacija između dve strane krene, jer uvek ima onih koji umeju da cene lepotu ručno urađenih predmeta i da uživaju u njima i onih koji imaju talenat i potrebu da stvaraju lepe i unikatne stvari, treba ih samo povezati. Čini mi se da je to danas mnogo lakše ako se uzmu u obzir socijalni mediji i savremena sredstva komunikacije. Informacije danas putuju munjevitom brzinom, a i po onoj narodnoj da se dobar glas daleko čuje, mislim da bi ovakvi ili slični događaji mogli da budu jako uspešni i na prostorima bivše Jugoslavije.

Zahvaljujemo Leli na zaista divnim odgovorima na naša pitanja. Želimo joj sreću u daljem stvaralačkom, ali i privatnom životu!